Home АНАЛИЗЕ Поверење као основни ресурс стабилности руског друштва у условима институционалних трансформација: социолошки...

Поверење као основни ресурс стабилности руског друштва у условима институционалних трансформација: социолошки аспект – III

440
0

Др Л. У. Курбанова, доктор социологије,

Чеченски државни универзитет „А.А. Кадиров“

Као што је приметио Фројд, ниједан догађај никада није био толико деструктиван по толико универзалних људских вредности као што је то рат. У прилог овој тези иду делови изјава младих о положају ратних траума у њиховим судбинама, односно значају војних догађаја или сећања на те догађаје. Рат је послужио као прекретница у њиховим животима, делећи их на „пре“ и „после“.

–           „Наравно, разумела сам шта се дешава, како нисам. Мислила сам да је рат потпуни апсурд. Они који рат наново започињу никада неће у њему скончати. Онај ко је подстрекач, тај неће изгинути. За мене је рат потпуни апсурд. Вероватно сам због тога увек сањала да постанем борац за људска права. Стога сам се уписала на Правни факултет. Сањала сам да ћу моћи да заштитим људе, мислила сам да могу све, да ћу моћи да се склоним од ове негативности (смех). Међутим, како је време пролазило, схватила сам да је у овој земљи јако тешко некога заштитити, да је тешко ослањати се на закон, на Устав. Тачније, то није женска ствар, посебно код нас“ (Марјам, 28 година)

Знали сте шта се дешава, али нисте знали због чега. Али да ли сте знали ко се бори? (питање)

–           „Да будем искрена, сада не мислим тако. Када је реч о томе ко се тачно борио, борили су се и страдали обични људи. Верујем да је неко хтео да угрози нечија права. Као резултат тога, две стране су започеле рат. Букнуо је пожар у којем су страдали обични људи, који су претходно били задовољни свакодневним животом, својим приходима. Као резултат свега тога, догодила се таква револуција…

            Стога, нису Руси дошли да нас убију? (питање)

–           „Не, јер није било лоше нације, постоје само лоши представници нације. Било је доста Руса који су се крили од Чечена, од других Руса. Неки су помагали, неки нису хтели да пате. Ако се удубите у неке форуме на интернету, пронаћи ћете Русе који су тада служили у Чеченији, а данас умало да не заплачу када се сете те ситуације, када се сете како је страдао наш народ. То је зато што су они видели те обичне људе, људе који нису знали шта ће са собом. Људе који нису знали од чега да живе. Сваки народ има и лоше и добре представнике. Мислим да не би требало да осуђујете своју нацију.

            Причате ли својим синовима о рату? Покушавате ли икада да им објасните ко је то био, шта је то било? Можда имају питања.

–           „Данас ни сама не могу да разумем ко се ту борио. Има толико људи који су променили страну, никада се нисам тиме бавила, том политиком. Не знам шта да им објасним; покушавам да им објасним колико је то исправно, а колико погрешно. Имам ћерке. Једни су се борили за једне, други за друге, за другу страну, у сваком случају, имали су сигурно неке скривене мотиве“ (Марјам, 28 година).

–           „Пре првог запослења у Чешкој, моји родитељи су радили у државним институцијама. После сељакања током рата, без посла, нису имали ништа… било је како је могло да буде. Били смо деца, свима је било добро, те се не сећамо шта су наши родитељи радили како би прехранили нас и себе. Након пресељења у Казахстан, све је било веома тешко. Мој отац се прво запослио на градилишту, да би било шта радио, мајка је пекла разне ствари – пекарске производе, националне специјалитете, по наруџбини, продавала је полупроизводе… тако је било, а ми смо за то време били у школи у Казахстану, хватали се у коштац са школским програмом, док нисмо прешли у школу у Чешкој“ (Хусеин, 28 година)

–           „Омладини бих пожелела лак живот, а не онакав какав су проживеле наше мајке и наши очеви. Да не буде рата. Јер, то је било страшно време. Чечени су имали веома тежак живот“ (Сацита, 24 године)

–           „Током првог рата 1994. године, нисам похађала школу, били смо у селу код моје баке. Ту смо провели годину и по дана, а онда се рат завршио, наводно „завршио“ (правећи наводнике). Након тога, 1999. године, похађала сам трећи разред и сећам се тог дана када су нас пустили из школе. Моја мајка и ја, без мог оца, који је тада радио на северу, био на дужности и није долазио кући, отишле смо у село код моје баке, одакле смо отишле у Ингушетију код маминих рођака. Тамо смо живели два месеца, а затим смо отишли на север. Био је то крај 1999. године, децембар. Тада смо дошли, пошли смо у школу. Нисмо имали документа, али су нам помогли, управа школе нам је изашла у сусрет, веровали су нам на реч у којим смо разредима били пре избијања рата. Ту смо били ја, брат и сестра. Добили смо све књиге, пошла сам у школу, и све је било у реду. Добро смо се хранили у школи, бесплатно“ (Лема, 29 година)

            Резултати социолошког истраживања дају повод да помислимо да испитаници најчешће само формално познају норме и вредности своје етничке културе, али да заправо нису у стању да их јасно артикулишу. У исто време, код одређеног дела омладине, наведене вредности нису послужиле као унутрашња мотивација за њихове поступке, већ у њима виде неки сакрални смисао, који су им пренели њихови преци. Познавање обичаја је површно; долази до сталног померања исламских вредности, које се испољавају у виду ритуалних пракси, али не и правне или вредносне идеологије.

            Очигледно је да, зна млађе генерације, религија представља морално-етичко искушење, које је, само по себи, немогуће одбацити. Она одређује статус појединца у породици, групи, у јавном простору.

            Испитаници се јасно изјашњавају као етнички Чечени, те поштују норме и праксе међуетничке интеракције. Ипак, преношење постојећих норми и вредности у међуетничку и међукултуралну комуникацију је слабо изражено. Чињеница је да јавно мњење као засебна институција у чеченском друштву и даље има висок значај, међутим, суштина осуде неприхватљивог понашања одређеног појединца измештено је унутар етничке заједнице. Примера ради, изјаснити се као припадник ЛГБТ популације, или пак као атеиста, незамисливо је у овом друштво, док одлазак у Сирију, представљен као неки вид религиозне идеје (остављање петоро деце без средстава за живот, притисак политичких и правних институција на сроднике преминулих), не изазива исту осуду.

            Трпељивост према „другом“ је наредна основна карактеристика када је реч о обичајима, али се свест о томе код испитаника слабо пресликава на њихове конкретне акције. Препознају декларативно истицање толеранције као норме у националној традицији („Наравно, треба бити толерантан према људима других религија и култура“). С друге стране, западне вредности се, уопштено говорећи, селективно третирају: проматра се инструментални сегмент живота појединаца на Западу, док је вредносни део, који се тиче породичних и брачних односа, скрајнут. Стога, вредносна скала сопствене културе користи се као индикатор вреднована туђе, иако су основни темељи културе другог неуверљиво познати. Испитаници су исказали слабо развијене социјалне критеријуме када је реч о обичајним нормама у контексту интеракције, то јест, када је потребно препознати да је „Други“ заправо „део тебе“.

            Позадина интервјуа приказује опрез, страх, неповерење у правне, државне и политичке институције власти. Испитаници су своје неповерење у институционални систем вербално исказивали најчешће латентно, кроз изјаве попут: „Па, разумете ли ви како је код нас?“; „Кога брига за нас и наше проблеме?“.

            Стога, поверење, као регулаторна норма, прати човечанство кроз читаву цивилизацију. Степен доминације поверења одређен је нивоом сложености друштвених система. Усмено право у цивилизацији пре настанка писма се ослањало само на поверење појединца у свој род, а стабилност заједнице зависила је од неприкосновености испуњења крилатице „РЕЧИ, ДЕЛА, ПОСТУПЦИ“. Формално право је творевина сложених друштвених система, у којима индиректне институције могу утицати на појединца само кроз имплементацију прописаних санкција и прописа. Они су служили као гарант очувања закона, при чему је поверење играло само споредну улогу. Када друштво ступи у кризу поверења у формалне вертикалне институције моћи, поверење, као етичка и морална творевина, прелази на хоризонтални ниво. У хоризонталној комуникацији појединаца, поверење добија нови значај – постаје врло важан адаптивни механизам, неопходан за одржавање стабилности друштвених структура на индивидуалном и групном нивоу.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here