Home ИСТРАЖИВАЊА Нејединство на стогодишњем максимуму

Нејединство на стогодишњем максимуму

425
0

ЦСП

У мору различитих практичних приступа политичком плурализму, нужном за постојање и функционисање демократских друштава, могу се пронаћи и такви системи који практично испостављају бинарни избор пред гласаче, тј. реалну могућност одабира између само две партије. Двопартијски политички системи наравно омогућавају смењивост власти, али успостављају такву политичку реалност у којој се промена артикулише једноставним повременим преузимањем власти из руку једне у руке друге политичке странке, без реалних изгледа да се у политичку борбу умеша било која трећа, алтернативна опција. Иако двопартијски систем суштински готово никада није институционализован, тј. онde facto законски не забрањује постојање додатних политичких странака и њихово учешће у политичкој трци за власт, у стварности се целокупна политичка борба своди на такмичење између две доминантне и једине релевантне политичке партије. Посматрајући из перспективе српског политичког плурализма, у којем број странака које излазе на изборе понекад може досегнути гротескне и бизарне, двоцифрене, нивое, јасно је да двопартијски систем има одређене предности и да нужно имплицира „укрупњавање“ комплетне политичке сцене и практичну елиминацију ефемерних политичких опција које остају на нивоу статистичке грешке и које се само неким врстама коалиционих аранжмана могу „ушуњати“ у институције политичке власти. Додатно, постојање само две опције у пракси елиминише било какве екстремне политичке партије и осигурава неку врсту одрживе стабилности и предвидљивости у поређењу са вишестраначким политичким системима.

Пост-изборни развој догађаја у Сједињеним Америчким Државама, најпознатијем и најзначајнијем двопартијском политичком систему на свету, нам пак „у реалном времену“ демонстрира и другу страну медаље политичке борбе и устројства које је базирано на постојању тек две озбиљне опције. Иако ни у САД двопартијски систем није институционализован и нема никаквих законских препрека преузимању власти од стране неке треће партије (највећи број гласача привлаче Либертаријанска партија САД – Libertarian Party, Зелена партија САД – Green Party, Уставна партија САД – Constitution Party, Савезничка партија САД – Alliance Party, итд.), власт је током више од века и по целокупне америчке политичке историје била у рукама две највеће странке – Републиканске и Демократске партије. Будући да је избор формално ограничен, двопартијске системе одликује изразит ниво унутар-партијског плурализма, који понекад може бити чак и идеолошки, не само практично и техничко-политички, и који из визуре вишепартијских политичких система изгледа запањујућ и проблематичан. У више претходних анализа бавили смо се унутар-партијским тензијама и сукобљавањима унутар Републиканске партије, обично по питању подршке централној фигури партије Доналду Трампу, али смо у првим данима нове 2023. године добили и практичну демонстрацију мањка минималног политичког јединства унутар „Црвене партије“.

За разлику од трке за места у Сенату, Републиканска партије освојила је, у складу са предвиђањима и прогнозама, већину у Доњем дому Конгреса на недавно одржаним mid-terms изборима у САД, и у складу са тим стекла право и могућност да именује новог председника Представничког дома (Speaker of the United States House of Representatives). Уместо да тај поступак буде славодобитна техничка ствар, као што то иначе и јесте када год Доњи дом Конгреса добије нове „владаре“, избор новог председника овог тела обележио је неуспех и немогућност републиканаца да створе минимални консензус и јединство у првом гласању, по први пут од 1923. године! Пре тачно 100 година, једини пут од Америчког грађанског рата до данас, десила се слична ситуација у којој није постојао ни минимум сагласности унутар партије која је стекла већину у Доњем дому и која је била потребна за избор председника тог тела. Водећи кандидат републиканаца, и лидер предизборне републиканске мањине у Представничком дому, Кевин Мекарти (Kevin McCarthy) није успео да осигура потребних 218 гласова у првом гласању, и поред чињенице да представници његове партије имају укупно 222 места! Други кандидати републиканаца, првенствено Џим Џордан (Jim Jordan) и Енди Бигз (Andy Biggs), „откинули“ су чак 19 гласова свом партијском колеги, привлачећи подршку „тврдог“ језгра „црвене партије“. Други и трећи покушај гласања донели су исти исход, са тим да се у трећој рунди Џордан осамосталио као противкандидат, и додатно „освојио“ још један глас, и стигао до бројке од 20. Овакав исход гласања, природно, наишао је на одушевљење и нескривени подсмех демократског кокуса, који се сада налази у мањини, и чији је кандидат за место председника Доњег дома Конгреса, Хаким Џефриз (Hakeem Jeffries) заправо освојио највише гласова – 212. Нове рунде гласања заказане су већ за среду.

Без обзира на то какав буде коначни исход гласања за председника Представничког дома Конгреса САД, ови турбулентни дани упалили су све црвене лампице у Републиканској партији. Готово је извесно да ће у неком моменту преговорима и „политичким трговањем“ унутар партије „црвени“ успети да изгласају новог председника Доњег дома и да ће то извесно бити управо Мекарти, али остаје неизбрисив историјски податак да је степен нејединства унутар ове партије на стогодишњем врхунцу! Ово стање међу републиканцима није важно „само“ на нивоу Конгреса, већ је и веома алармантно у контексту надолазећих унутар-партијских прелиминарних избора за кандидата на председничким изборима који следе следеће, 2024. године. У избору против-кандидата Џозефу Бајдену, који је неформално већ добио подршку унутар Демократске партије за поновну кандидатуру за место у Белој кући, републиканци ће имати веома тежак задатак да пронађу кандидата који ће консолидовати „црвени“ део бирачког тела. Како ствари сада стоје, ни позиција Доналда Трампа као лидера партије није више тако сигурна, и велико је питање да ли ће и унутар сопствене партије бити препознат као неко ко може да врати „црвене“ у Белу кућу. Може се чак храбро рећи и да је тренутно стање у Републиканској партији можда и највећи успех напора демократског табора чији је један од главних циљева у претходних неколико година био управо слабљење кохезије и јединства унутар ривалске партије и рушење темеља неупитне подршке политици и визији бившег америчког председника Доналда Трампа.  

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here