Home СТАВОВИ Глобални центар и периферија „зелене идеологије“

Глобални центар и периферија „зелене идеологије“

201
0

Проф. др Драган Станар

Процес глобализације, који неумитно и незадрживо мења пејзаж света већ више од три деценије, све нас више и извесније приближава пословичном „глобалном селу“, Маклуановој визији глобализованог и све-повезаног светског друштва у којем технологија брише све и сваке границе између људи, друштава и култура. У таквом једном све-повезаном свету, глобалном селу, одиграва се непрекидна интеракција свих важних субјеката, непрекидно „преливање“ доминантних идеја, трендова и стремљења у свим правцима и према свим меридијанима, отелотворавајући право глобално значење чувеног „лептировог ефекта“. Само, уместо метафоричног лептира чије „махање крилима у Пекингу изазива торнадо у Њујорку“, у пракси заправо сведочимо како авангардни друштвени покрети и племените хуманистичко-филозофске идеје које се углавном јављају на универзитетима Велике Британије, Аустралије, Канаде, Сједињених Америчких Држава и других моћних глобалних културних центара изазивају економска, друштвено-политичка, војна и безбедносна „торнада“ широм света, далеко од њиховог епицентра, тј. „ока олује“. Глобално све-повезано село у којем човечанство данас живи нужно подразумева и глобално „преливање“ и дисперзију наратива, носећих вредности и, коначно, идеологија, које по правилу настају у културно-политичким центрима а потом се полако али незаустављиво шире према глобалној „периферији“.

Говорећи и глобалним идеологијама, или макар идеолошким претпоставкама које претендују да постану свеопште и омнипрезентне, аутори су углавном фокус стављали на економско-политичке вредности и идеје, попут либералног капитализма, слободног тржишта, тржишне утакмице, итд. Међутим, идеологије које претендују на глобалну дифузију, укључујући и „најзабаченије“ делове глобалне периферије, обухватају и нормирање многих суштинских друштвених и индивидуалних вредности. Тако смо деценијама сведочили такозваној „идеологији људских права“, која је од веома племените и просветљене идеје нажалост постала инструмент и теоријска апологија глобалног насиља, интервенционизма, нео-крсташких похода, итд. Данас је на хоризонту једна нова политичка идеологија која претендује да постане глобална, и да нормира понашање и одлучивања у целокупном глобалном селу – идеологија политичке екологије/екополитике, која се популарно назива „зелена идеологија“ или зелена политика. Као и поменута платформа људских права, еколошка платформа заснована је на чврстим научним чињеницама и племенитим идејама – очувања планете, природе и нашег хабитата који су недвосмислено угрожени сулудом и неодрживом „потрошачком“ праксом савременог човека, чија цивилизација неутаживо и похлепно конзумира све што може, не водећи рачуна о обновљивости извора, штетности експлоатације, одрживости таквог модуса егзистенције, итд. И поред тога што су идеје глобалних еколошких покрета несумњиво научно утемељене и племените, човечанство мора бити веома опрезно у разматрању еколошких изазова јер је очито да еколошке идеје данас попримају форму једне заокружене глобалне идеологије, која, по дефиницији, обухвата и манифестује се у свим сегментима живота и постојања – негде отворено и експлицитно, а негде латентно.

Као што је свет нажалост имао прилике да види на примеру поменуте идеологије људских права, један од есенцијалних атрибута сваке идеологије јесте да она инхерентно заслепљује у својој претензији и тежњи да буде свеобухватна, универзална и општа. Обавеза је стога разумних људи у сваком кутку глобалног села, нарочито на периферијама у које се по опробаном рецепту „извози“ све што је непожељно и превазиђено у „глобалној метрополи“, укључујући и, за овај контекст кључне, „прљаве“ и еколошки опасне технологије, да критички размотре норме и вредности које васпоставља идеологија, јер она врла често може да буде злоупотребљена. Заштита животне средине, природе и биодиверзитета дефинитивно мора да буде у фокусу савремених цивилизација будући да њихов модел развоја представља директну и непосредну претњу по опстанак одрживог екосистема планете Земље, једине планете на којој је (за сада) могућ било какав живот. Међутим, истовремено је неопходно и веома важно водити рачуна о поменутом инхерентном атрибуту сваке идеологије, да заслепљује у тежњи да буде универзална и општа, јер опасност идеолошке заслепљености несумњиво постоји и код племените и просвећене „зелене идеологије“, које се може користити као инструмент остваривања уских националних и не-тако-глобалних циљева.

У разматрању опасности од злоупотребе свих идеологија, укључујући ту и „зелену идеологију“, мудро је анализирати дешавања и процесе у самом изворишту, које је по правилу у глобалној политичкој метрополи, никад на периферији. У ономе што данас називамо „западним светом“, тј. центром глобалног света, премисе зелене идеологије могу се пронаћи још у 60-им и 70-им годинама прошлога века, када постаје јасно да начин развоја савремене цивилизације узима превелик и неодржив данак од планете Земље. И управо је „западни свет“ стога центар зелене идеологије из којег долазе најоштрији и најрадикалнији захтеви за имплементацију механизама зелене агенде, које је нужно што пре реализовати у целокупном глобалном селу, без обзира на фактично стање на терену на оним меридијанима на којима није достигнут такав ниво технолошког и индустријског развоја и на могуће последице и импликације. Један од најзначајнијих механизама је онај који регулише начине стварања енергије, и прописује прелазак са „класичних фосилних“ извора енергије на алтернативне, при томе предвиђајући нимало наивне „вредносне“ и практичне санкције за кршење ових „препорука“.

Истовремено, престоница западног света, Сједињене Америчке Државе, у години за нама бележи историјски рекорд у порасту емисије штетних гасова који узрокују ефекат стакленика – 6,2% више у односу на 2020. годину. Невероватно, али основни узрок овог рекорда јесте повећање од чак 17% у коришћењу угља за производњу електричне енергије у америчких термоелектранама! Оно што је очито јесте да се национални економски интереси стављају изнад глобалних еколошких интереса у самом изворишту зелене идеологије, у Сједињеним Америчким Државама чији је стратешки циљ, који је био значајан део изборне платформе председника Бајдена, управо смањивање ослањања на фосилна горива и емисије гасова који креирају ефекат стаклене баште. Штавише, на глобалном нивоу забележено је повећање емисије гасова од 5%, друго највеће забележено у историји! Сасвим сигурно да ово повећање нису проузроковале неразвијене економије и индустрије глобалне периферије, од којих се очекује да плате драстичну цену наглог преласка на алтернативне изворе енергије, већ управо најразвијенији глобални центри моћи. Ово је чињеница коју разумни људи на глобалној периферији никако не би смели да губе из вида.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here