Home АНАЛИЗЕ Реалистичка парадигма у динамици савремених међународних односа

Реалистичка парадигма у динамици савремених међународних односа

1795
0

Драган Станар

Неизбежни медијски фокус на рат у Украјини омогућио је широј, али и стручној, јавности несвакидашње обиље сјајних, озбиљних, дубоких и надасве стручних анализа из готово свих области које се, макар и посредно, тичу рата: политичког насиља, војне тактике, оператике и стратегије, савремених система наоружања, међународних конфликата и савезништва, уопште међународне политике и политичко-економских односа, међународне трговине храном и енергентима, енергетске безбедности, итд. Иако то готово нигде није експлицитно назначавано, нити се о томе директно дискутовало, у великом броју ових стручних анализа имплицитно се подразумевао неки општи генерални консензус по питању улоге моралних ограничења у међународним односима, тј. супремације реалистичке парадигме у разумевању (не)ограничења поступања у односима између држава, друштава и народа у глобално критичним моментима међународне политике. Међутим, динамика савремених међународних односа, нарочито када се они посматрају кроз призму крвавог оружаног сукоба који од 24. фебруара траје Украјини, ипак не доказује нити оправдава наведено „подразумевање“ реалистичке парадигме као важеће. Главни разлог за такву грешку у подразумевању јесте категоријалне, па чак и онтолошке, природе.

Када говоримо уопште о улози морала у међународним односима, тј. када дискутујемо о моралним нормама и ограничењима у интеракцији између две или више држава, можемо препознати две основне парадигме – реалистичку и не-реалистичку парадигму. Политички реализам у међународним односима, и поред тога што је несумњиво слојевита и комплексна појава која захтева широку и свеобухватну анализу, може се сублимирати у чувеној мисли Ханса Моргенатуа, оца класичног реализма, по којој се „универзални морални принципи не могу примењивати на поступке држава“. Стога је реал-политика заправо прагматизам и macht-политика у којој не постоје никаква морална ограничења и у којој raison d’état омогућава апсолутно одрешене руке и својеврсни carte blanche у свим поступцима и праксама према другим државама. Са друге стране, не-реалистичка парадигма може подразумевати и обухватати различите системе регулације и ограничења делања у међународним односима – од различитих космополитских концепција према којима је суверена држава суштински и коренски проблем међународних односа и према којима коначно решења лежи у држави „свих појединаца“, тј. у глобалној држави и глобалном друштву до различитих концепција такозваног међународног „природног права“ које ограничава потенцијалне поступке у међународној арени и поред тога што не постоји „глобални Левијатан“, односно заједнички суверен у форми светске владе и глобалне државе.

И поред тога што је реалистичка парадигма етички неоснована, а неки би критичари чак додали и логички неутемељена и као таква крајње бесмислена, она не само да истрајава током векова људске цивилизације, укључујући ту наравно и последњи век у којем је теорија реализма доживела теоријски „процват“, већ се у медијско-политичком дискурсу данас она, као што смо напоменули на самом почетку, чак и имплицитно подразумева! Нажалост, то подразумевање је некако најснажније, најдубље и најискључивије управо у временима када међународни односи доживљавају своју пуну кулминацију у форми оружаних сукоба, прекида дипломатских веза, санкција, снажних дипломатских притисака и претњи, итд. Укратко, у тренуцима као што је садашњи тренутак у међународним односима у којем, поред постојања отвореног рата у Украјини, сведочимо и свим другим екстремним облицима политичког општења, чак и према државама које се географски налазе далеко од попришта сукоба и које ни на који начин нису политичи, економски и војно укључене у рат на истоку Европе. Одакле онда долази такво подразумевање и зашто је уопште оно погрешно?

Без обзира на то о којим и каквим нормама дискутујемо – да ли су то правне, обичајне, религијске, политичке, економске или неке друге друштвене норме које регулишу стварност – кључни атрибут који не смемо да губимо из вида јесте њихова прескриптивна природа. Све норме, укључујући ту наравно и моралне норме, јесу прескриптивне природе, односно баве се прописивањем онога како би стварност требало да изгледа. Готово магнетичка привлачност политичког реализма темељи се управо у чињеници да он згодно „занемарује“ саму онтолошку природу норми које прописују, дефинишу и доказују како нешто треба да буде. Уместо тога, политички реализам заправо пружа дескрипцију стварности, односно он тек описује оно што се догађа у међународним односима. Али, како је логички труизам да јесте не имплицира треба, само описивање стварности ни на који начин не формулише норму. Реализам дакле нема нормативну снагу, јер он заправо само описује стварност међународних односа, у којима војна и економска сила и моћ апсолутно диктирају (не)ограниченост поступака. Као такав, он се евентуално може посматрати као облик политичке дескрипције али никако као норма којом би се могло оправдати и прописати поступање држава у међународним односима.

Грешка је дакле у самом поимању природе реализма као теорије. Етичко-јуристичке анализе тренутних дешавања у Украјини, која имају дубоке импликације по готово све државе на свету, не могу подразумевати реализам као норму, јер он ни на који начин не може да докаже да тако треба да се поступа и одлучује, већ само описује како силе заправо поступају и одлучују. То што, чињенично, државе у међународним односима у контексту рата у Украјини доносе одређене одлуке и поступају на одређени начин ни на који начин не имплицира да оне то треба тако да чине, нити да постоји оправдање за такво делање. Као што чињеница да се сваки дан дешавају разбојништва, силовања и убиства у свим државама света не значи да то твори норму – било би сулудо доводити у питање оправданост постојања правних и моралних норми које забрањује ова дела аргументом да се она ипак, свакодневно, дешавају у свим државама света, те да стога то тако треба. Исто тако, тврдња да се реалистичка парадигма међународних односа мора претпоставити у свакој анализи тренутне ситуације је дубоко суштински погрешна, јер чињеница да се одређени поступци и праксе дешавају никако не имплицира да они и треба да се дешавају те да су оправдани. Још мање да су норма која креира наратив у којом се даље врше све остале анализе, полазећи од претпоставке да одношење према другим државама заправо треба да буде разобручено.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here