Home СТАВОВИ Модерне демократије и политичка реалност: између „Zoon politikon-а“ и „политичког идиота“

Модерне демократије и политичка реалност: између „Zoon politikon-а“ и „политичког идиота“

1515
0

Драган Станар

Без обзира на који је начин интимно и лично доживљавамо, област политике и политичког одлучивања неизоставно креира околности свакодневног бивствовања сваког човека у друштву, а тиме у великој мери и његову животну судбину. Парафразирајући чувену мудрост Лава Троцког о рату, централна позиција и уопште улога политике у животима свих припадника људског рода може се сјајно сублимирати у мисли „чак и уколико ви нисте заинтересовани за политику, политика је веома заинтересована за вас“. Чињеница да је човек биолошки и историјски предодређен да буде zoon politikon, односно да живи у друштву као „друштвена животиња“, без обзира на то како је то друштво формирано и на који начин функционише, чини га суштински везаним за питања формирања, уређења и функционисања друштва. Како је то још Аристотел увидео, само онај ко је или Бог или звер може живети ван друштва и ван сфере политичког, и уживати „привилегију“ независности од политичког одлучивања заједнице. Додуше, антички грчки мислиоци предвидели су и постојање грађана, чланова друштва, који заузимају став равнодушности према политици и које она као таква не интересује. Ипак, о одрживости и функционалности овакве позиције појединца унутар друштва, нарочито у савременим политичким системима, најнепосредније и најексплицитније сведочи појам који су Грци користили да означе такве, додуше ретке, грађане – идиот.

Савремени политички системи и развијена демократска друштва углавном предвиђају неку врсту јанусовске партиципације грађана у политичком животу кроз два могућа облика, најчешће формулисана појмовима „пасивног“ и „активног“ политичког права грађанина. Иако готово сви грађани у демократским друштвима уживају оба ова права, постоји огроман диспаритет између процента оних који га користе пасивно, тј. оних који само бирају своје представнике и доносиоце политичких одлука, и оних који су изабрани, тј. који активно доносе и спроводе политичке одлуке у име народа. Овај диспаритет, inter alia, узрокује и једну веома специфичну перспективу коју природно и интуитивно заузимају сви који припадају преовлађујуће великом броју грађана који „тек“ бирају доносиоце одлука, али су сами de facto и de jure лишени те моћи и обавезе, осим у изразито ретким ситуацијама обавезујућег референдума. Ова специфична перспектива омогућава нам један морални комфор из којег је лако, чак исувише привлачно и заводљиво лако, давати вредносне оцене о поступцима доносилаца политичких одлука. У нашем уобичајеном и устаљеном вредновању њихових поступака, које је иначе наше апсолутно драгоцено и неотуђиво право, инхерентно демократским друштвима, може се препознати склоност ка једној врсти озбиљне грешке. Грешке која узрокује један бескрајан циклични низ осуда поступака и пракси који су у својој суштини заправо исправни.

Ова се грешка јавља релативно често, не само у сфери политике, већ и уопштено у свакодневници – у одређеној мери чак и у науци, нарочито у друштвеним и хуманистичким наукама. То је један од разлога зашто се она може формулисати на велик број начина, у зависности од контекста у којем се појављује и сфере у којој се манифестује. Уколико бисмо ове бројне и разноврсне формулације настојали редуковати и сублимирати у сврху јаснијег разумевања ширег аудиторијума, могли бисмо тврдити да ова грешка заправо представља нерационално занемаривање и игнорисање стварности и примата фактицитета над жељеним и идеалним. Продукт наведеног занемаривања и игнорисања постојеће стварности јесте захтевање немогућег, тј. онога што се уопште на налази у „репертоару“ стварних потенцијалних могућности, а потом и нужно негативно вредновање свих избора који у реалности постоје. Јасно је да ово ставља доносиоца одлуке у једну практично немогућу ситуацију у којој је сваки могући избор „погрешан“ јер није идеалан. У контексту политичког одлучивања, то значи захтевање од доносилаца политичких одлука, који су суочени са два, три или више могућих избора, да „одаберу“ опцију која је немогућа и која уопште не постоји у реалности, већ само у жељеној и замишљеној идеалној равни постојања. Из таквог нерационалног захтевања нужно следи и дубока и оштра вредносна осуда, без обзира на то која се од понуђених опција „изабере“. Ово је посебно упечатљиво и видљиво у међународним односима и међународној политици, када говоримо о земљама које су приморане да одаберу једну од „сервираних“ опција у политичкој реалности коју нису самостално креирале, нити су чак имале било какав утицај на њену артикулацију. По правилу, међу тим „сервираним“ опцијама не постоји ни једна која је савршено исправна и идеална. Далеко од тога.

 Морални комфор који нам омогућава чињеница да практикујемо „так“ пасивно политичко право, тј. право да „тек“ бирамо доносиоце одлука, нажалост веома често узрокује описани феномен. Како је моћ политичког одлучивања сконцентрисана у рукама огромне мањине грађана који заправо практикују своје активно политичко право, чини се да „пасивни“ остатак друштва некако интуитивно и по инерцији често захтева од политичара да бирају опције које заправо уопште не постоје. Јер, не треба сметнути са ума подразумевање да ексклузивна концентрација моћи да се одлучује имплицира и ексклузивну концентрацију одговорности за донете одлуке. Понекад се заиста чини као да се доносиоци политичких одлука (не)свесно кажњавају за поседовање моћи слепим и упорним инсистирањем политички „немоћних“ на рационално немогућем избору, уз прећутно подразумевање да за такво инсистирање неће бити никакве одговорности ван уског круга доносилаца конкретних одлука у сфери политике.

Стога се рационалне и утемељене вредносне оцене политичких одлука морају доносити уз пуно уважавање фактицитета и реалности. Донета одлука, а самим тим и одговорност за њено доношење, може се искључиво вредновати и процењивати уз уважавање преосталих постојећих опција, а никако само у контексту жељене и идеалне, али нажалост непостојеће, стварности. Нерационалним, наивним и инфантилним неуважавањем фактицитета и постојеће политичке реалности политички „пасивни“ грађани заправо демонстрирају тек привидан интерес за политику, друштво и сопствене судбине обилато користећи неку врсту подразумеваног изузећа од политичке одговорности. Када се манифестна површина тек загребе, такав комфоран и надасве површан приступ сфери политике у својој есенцији открива суштинску равнодушност и искрену незаинтересованост за стварну политику. Трагичан приступ који грађане излаже ризику да у савременим демократијама несвесно представљају јасан пандан поменутом феномену „политичког идиота“ из времена сирове античке грчке демократије.   

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here