Home АНАЛИЗЕ Значај јачања политичких институција за Републику Србију

Значај јачања политичких институција за Републику Србију

77
0

Миша Стојадиновић

Србија се на размеђу миленијума нашла суочена са бројним изазовима, и то како на унутрашњем тако и на спољашњем плану. За овај изузетно мучни период српске историје Милош Кнежевић каже да га карактеришу сецесиони ратови, разбираспад државе, изолација, санкције и НАТО агресија на Југославију. Ови неповољни процеси су се негативно одразили по читав друштвени, политички и економски развој земље. Улазак у XXI век Србија је дочекала као слаба и недовршена држава која је суштински започела са транзицијом тек после 2000. године. Радикалне политичке и економске промене нису довеле до жељеног циља. Новонастало стање Зоран Стојиљковић оправдано описује као демократски дефицит настајуће пост(либералне) демократије, који је довео до тога да се процес рестаурације капитализма манифестовао кроз рецесију и раст сиромаштва. У таквим околностима изложености неоимперијалним амбицијама великих сила и регионалним нестабилностима, уз стално прекрајање граница, а под окриљем  неолибералног модела закаснеле, одложене и блокиране транзиције, институционална реформа Републике Србије се налази пред огромним изазовом демократске консолидације.

Изградња јаких и стабилних институција је једино могућа у демократском окружењу које им даје легитимност. Са друге стране да би се демократија остварила у пракси, како то Роберт Дал каже, потребан је неуобичајен склоп повољних услова, у које он убраја писменост, образовање, људска права, поштено и независно судство, аутономију организација и плурализам, распрострањеност богатства и равномерност висине дохотка. Демократија спада у ред веома комплексних феномена за чије постојање, дакле, није значајно само постојање једног чиниоца, већ она представља скуп више чиниоца који се међусобно преплићу и допуњују. Једна од највећих препрека демократизацији, на коју су указивали бројни теоретичари почевши од Аристотела па све до данас, представљају разни облици неједнакости. Неједнакости положаја по питању вероисповести, расе, националне припадности, пола, социјалног порекла, физичког инвалидитета и сл. представљају неке од главних препрека демократизације друштва. На трагу овога Чарлс Тили наилази на узрочно-последичну везу између неједнакости и де-демократизације указујући да се ово нарочито догађа када трансакције преко категоричких граница (као што је пол на пр.) редовно дају предност људима с једне стране границе или када (б) ту исту границу даље репродукују. Иако се облици и степени категоричких неједнакости драматично разликују по времену и месту, целокупна људска популација увек је одржавала актуелним значајне системе ових неједнакости. Као крајњи резултат своје анализе Тили истиче да је за процес демократизације друштва потребно обезбедити следеће предуслове: раздвајање јавне политике од категоричких неједнакости (што подразумева – (1) изједначавање категорија у одређеној  популацији; (2) заштиту јавних политика од категоричких неједнакости); интеграцију мрежа поверења у јавне политике (што подразумева – (3) дисолуцију издвојених мрежа поверења; (4) стварање политички повезаних мрежа поверења); и на крају измену односа између грађана и државних агената (што подразумева – (5) ширење политичке партиципације; (6) изједначавање политичког учешћа; (7) јачање колективне контроле државних ресурса и акција; (8) инхибицију произвољне моћи државних агената.Према Тилију, за успешну демократизацију друштва из прва два предуслова потребно је обезбедити барем по један елеменат, док је трећи предуслов безусловно неопходан са свим својим елементима. Уколико се барем један од ових 8 елемената злоупотреби, тј. уколико у било ком друштву постоји његова негативна конотација, онда имамо плодно тле за развој де-демократизације друштва.

Стабилност политичких институција се не мери само временом њиховог трајања већ и тиме што имају капацитет да одговоре бројним изазовима и променама. Бавећи се овим феноменом, Левитцки и Викторија указују да снага институција и њихова стабилност веома често варира. То доводи до тога да можемо разликовати четири могућа исхода. Први од њих (горњи леви квадрат) указује на постојање јаких и стабилних институција. То је стање у коме су институције стабилне и где имамо строго поштовање правила, што опет не мора искључиво да води ка развоју стабилног демократског окружења.

Изградња јаких и стабилних институција које ће моћи да одговоре свим изазовима представља један од највећих проблема са којима се све државе свакодневно сусрећу, без обзир на степен њиховог развоја.  Додатне потешкоће овом проблему намећу ситуације када имамо случај где је то потребно урадити унутар друштва које карактеришу разноразни социјални конфликти, политичка нестабилност, сиромаштво, бројни безбедносни проблеми и сл. У оваквим ситуацијама најчешће држава нема легитимност, док су неформалне институције те које имају примат.

Веома често се између квалитетних институција које функционишу на врхунском нивоу и квалитета влада ставља знак једнакости, понајвише због тога што се на институције гледа као на актере који би требало да захтеве грађана аутоматски трансформишу у креирање јавних политика. Према Филипу Кеферу овде, међутим, уједно настаје и највећи проблем, пре свега јер бројни теоретичари и креатори политика нису спремни да прихвате овај знак једнакости због тога што су у ову једначину уједно укључене и политичке партије. Колико год се на процес функционисања институција гледа неутрално попут на функционисање машина, политичке партије су све сем неутралне. У том смислу, према Кеферу, квалитет влада и политичких странака се преплиће на три начина: ,,очекујемо да ће квалитет влада бити већи када политичари имају слабије подстицаје да доносе одлуке зарад приватних интереса, а на штету грађана; када постоје снажнији подстицаји за одобравање закона и процедура које генерално повећавају ефикасност влада; али и да се ослањају на државне институције, а не на њих саме, како би били грађанима од користи.“

Урушавање политичких институција доводи до губитка њихове легитимности, што их чини подложним нападима, а читаву владајућу структуру нестабилном. Губитак легитимности политичких институција директно узрокује неуспех државе чинећи је нестабилном и рањивом. Слабе и сиромашне државе постају уједно и подложне социјалним конфликтима. Марк Хачинсон и Кристин Џонсон наглашавају да је легитимност државе и њених институција основа успешних релација између државе у друштва. Они сматрају да је способност владе, тј. њена ефикасност, главни фактор у креирању легитимитета државе. ,,Способне владе подстичу перцепцију легитимитета, док лоши институционални учинак смањује степен у коме појединци верују својим владарима.“ Добијени резултати у њиховој студији указују на то да ће политички ефикасне владе највероватније повећавати политичко поверење код појединаца. Главни пут на који друштва која се опорављају од насиља или нестабилности треба да се фокусирају јесте изградња владиног капацитета као начина да стекну легитимитет код свог становништва. Најзначајнији резултат њихове студије указује на главне изворе нестабилности а то су земље са слабом институционалном ефикасношћу.

            У извештају Европске комисије из 2019. године се наводи да што се тиче политичке сцене у Републици Србији постоји поларизација која представља основни удар демократизацији друштва, а што даље имплицира неопходност успостављања међупартијског дијалога на релацији власт-опозиција. Реформа јавне администрације се повољно оцењује, али се наводи да постоји доста простора за напредак на пољу успостављања координираног система праћења и извештавања о стратегији реформе јавне управе и њеног финансирања. Судски систем је, такође, повољно оцењен, али се указује на проблем превеликог политичког утицаја. Борба против корупције је међу најгоре оцењеним апсектима, при чему се истиче да не постоји било какав мерљиви помак на овом пољу. Такође, иако се борба против организованог криминала повољно оцењује, највећи проблем преставља број пресуда против организованог криминала који је веома низак. Тиме се поново указује на неефикасност судства у Републици Србији. Поштовање слобода и права грађана је на задовољавајућем нивоу, али се слобода медија веома ниско оцењује. Економске реформе се, такође, повољно оцењују, мада остављају доста простора за даљи напредак. Највећи проблем који се овде износи је свакако нормализација односа са тзв. ,,Косовом“ за чију се ,,нормализацију“ односа наводи да преставља кључну ствара у напретку ка европским интеграцијама.

            Ипак овај извештај је потребно прихватити са дозом резерве имајући у виду да се ови резултати неретко радикализују како би се позиција Републике Србије у процесу међународних интеграција учинила што подређенијој, нарочито имајући у виду безбројна условљавања која јој се намећу на том путу. Тиме се сама оцена демократизације српског друштва своди у други план.

На основу извештаја урађеног помоћу Бертелсман штифтунг индекса трансформације [Bertelsmann Stiftung’s Transformation Index] политички систем Републике Србије дефинише се кроз постојање доминантне владавине једне политичке партије на локалном и националном нивоу.

Према овом истраживању избори у Републици Србији су веома повољно оцењени и показују задовољавајући ниво слободе и компетитивности, док се највише замерки ставља на рачун рада медија. Иако се наводи да су опозиционе странке наводиле озбиљне изборне пропусте, они су ипак окарактерисани као фер и коректни. Доста простора за напредак у извештају се оставља за рад цивилних друштава, која немају довољан утицај на креирање јавних политика, пре свега јер не постоје редовна одржавања јавних расправа и консултација о нацртима закона или организовању јавних политика. Нарочито се критикује рад тзв. четврте гране власти, тј. омбудсмана и повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности чији се рад своди на пуко издавање препорука и примања жалби, без неких конкретних корака у циљу решавања проблема са којима се грађани сусрећу. Што се тиче слобода и права мањина Република Србија је веома високо оцењена, док се највише замерки ставља на рад судске власти за коју се наводи да је карактерише висок ниво неефикасности, корупције и непотизма. Такође, највећи проблем преставља неконзистентност антикоруцијске политике. Као један од највећих изазова демократске консолидације се наводи значајна стопа незапослености, али и неједнакост прихода, што доводи до изложености грађана ризику сиромаштва и социјалне ексклузије. Фискална консолидација је веома високо оцењена, при чему се истовремено указује и даље на висок ниво пренатрпаности и неефикасности јавног сектора. Као највећи тренутни изазов се наводи нерешен статус по питању граница Републике Србије и будућих преговора по питању Косова и Метохије.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here