Home ОСТАЛО „Локални“ ратови у мултиполарном свету

„Локални“ ратови у мултиполарном свету

153
0
Foto: Pixabay
Foto: Pixabay

Аутор: Драган Станар

Пре тридесетак година, рушењем Берлинског зида свет је симболично упловио у „јединствен“ свет политичке униполарности. Овај „врли нови свет“ дефинисан је неоспорним приматом једне суперсиле у међународним односима, суперсиле која је своју глобалну хегемонију настојала осигурати атрибутима омнипрезентности и омнипотентности. Период од двадесетак година који је потом уследио јасно је разоткрио све опасности и мане једног таквог света, у ком постоји само једна политичка (само)воља којој се остатак планета има само покоравати. Униполарност света после самопроглашеног „краја историје“ од стране тријумфалне западне мисли није резултирала очекиваним глобалним општим благостањем и прогресом, већ очигледним проблемом недостатка самоконтроле и самоограничавања у практиковању моћи у међународним односима. Сједињене Америчке Државе и њени најближи савезници, који се узгред буди речено и нису нешто претерано питали о курсу своје спољне политике, отелотворавали су глобалног полицајца који ужива апсолутан монопол силе и чије се одлуке никако нису смеле преиспитивати, а камоли им се супротстављати.

Нужно и логично опадање међународне моћи лидера униполарног света, узроковано великим бројем фактора о којима се много писало последњих деценија и  коме сведочимо већ више од петнаест година, срушило је још један алегоријски зид у међународним односима. Овога пута, свет је попримио супротну политичку ротацију, а планета је започела своје окретање у правцу мултиполарности и поделе политичке моћи на глобалном нивоу. И док је ера мултуполарности са разлогом дочекана широм отворених руку од стране готово свих народа света, нарочито оних који су на својој кожи осетили болне последице америчке хегемоније са краја претходног и почетка овог века, она је са собом донела и многе нове изазове. Један од најактуелнијих и најопаснијих изазова транзиције из униполарног у мултиполарни међународни поредак свакако јесу претензије многих центара моћи да се што боље позиционирају на новој дипломатској „шаховској табли“, како на глобалном, тако и на регионалном нивоу. У моменту у којем се тренутно налази свет, сваки политички процес или политички феномен у међународним односима додатно привлачи пажњу и мобилише интересе свих потенцијално заинтересованих страна. У складу са тим, сваки се политички феномен поларизује до те мере да се наизглед ефемерни локални изазови, ризици и претње веома брзо трансформишу у регионалне, па чак и глобалне проблеме.

Један од најактуелнијих примера последица реструктуирања односа моћи у глобалној арени јесте и оружани сукоб у деценијама проблематичној регији Нагорно-Карабах. У тренутну када се још увек врши ново дељење карата међу доминантим центрима моћи, наизглед локални сукоб веома је брзо попримио конотације регионалног, па можда чак и цивилизацијског конфликта. Сукоб између Азербејџана и Јерменије око покрајине која је насељена јерменском популацијом тек што је започео, а већ су видљиви обриси потенцијално опасног конфликта интереса између Турске и Русије, као значајних центара моћи у мултиполарном свету. Турска, која се перципира као регионална сила, очигледно већ годинама није задовољна таквим статусом и релативно отвореном агресивном политиком настоји заслужити место међу силама вишег реда. У складу са доктрином „стратешке дубине“ бившег турског премијера Ахмета Давутоглуа, турски је спољно-политички интерес да се позиционира као бастион исламског света, нарочито на територијама које је обухватало некадашње Османско царство. Стога не чуди директна подршка Азербејџану, која је декларативно представљена од стране турског естаблишмента и као потенцијална „помоћ у боју“, не само у дипломатским напорима. Очигледна спремност Турске да узме проактивну улогу у свим конфликтима у њеној перципираној зони интереса, са друге стране доводи у питање интересе осталих центара моћи у датим ситуацијама. У сукобу око Нагорно-Карабаха, јасан је супротан интерес Руске Федерације, нарочитио имајући у виду и верску димензију сукоба, и очи света уперене не толико у тренутне драматичне односе Јермена и Азера, колико су потенцијалне несугласице Руса и Турака. Свакако, не треба сметнути са ума ни чињеницу да би највећи профитер сваког будућег политичког сукобљавања Турске и Русије биле Сједињене Америчке Државе, које су до недавно биле неприкосновене у свом утицају на Турску, те би било наивно игнорисати и њихов утицај на ситуацију, без обзира на то што је Америка тренутно преокупирана унутрашњом политичком борбом и предстојећим председничким изборима.

Очито је да тренутни сукоб, иако манифестно тек локални, поседује латентни потенцијал да изазове сукобљавања далеко ширих размера, као што је показао и пример Сирије од пре неколико година. Уколико упоредимо ове ситуације са ситуацијом НАТО агресије на СР Југославију 1999. године, која се одигравала у јеку и на врхунцу америчке хегемоније у униполарном свету, можемо приметити да је данас гранично немогуће замилисти такву матрицу дешавања на међународној сцени, будући да готово не постоји кутак планете у којем се не сукобљавају интереси нових центара моћи који су спремни да активно раде на реализацији својих интереса. Данас је незамисливо да се било која сила самостално укључи у локални конфликт и практично одлучи ко је „жртва“ а ко „злочинац“, без директног и активног уплитања других сила. И док је глобални полицајац униполарног света отворено и насилно гушио сваки вапај за слободом, културним и политичким плуралитетом мишљења, неспутана слобода мултиполарног света извесно прети да трансформише сваки локални политички сукоб у нешто много веће и опасније. Стога не чуди што су очи света упрте много више у Путина, Трампа и Ердогана него у Алијева и Пашињана, јер се тешко може очекивати да било који појединачни глобални лидер има реалну моћ да оконча било који сукоб, као што је то било пре двадесетак година. Сваки се потез било које регионалне или глобалне силе тумачи као директан изазов угледу и утицају осталих заинтересованих страна, што у тренутној констелацији снага представља катализатор трансформације сваког локалног сукоба у глобални. То је очито нужна цена политичке слободе у глобалној дипломатској арени, али је питање да ли је човечанство може и жели платити?

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here