Проф. др Виолета Рашковић Таловић
Савремено друштво је донело велики број промена коју су у великој мери допринеле многобројним трансформацијама, нарочито оним видљивим на пољу односа идентитета, културе и политичке територије. Једно од кључних питања идентитета јесте проблем одређења политичке територије и начина на који он утиче на одређење колективних идентитета. Национални идентитет се од XVIII и XIX века усталио као један од најзначајнијих социјалних оквира и један од најзначајнијих колективних идентитета. Иако је било веровања да ће са модернизацијом друштва и процесом глобализације доћи до урушавања националне државе и националног идентитета, то се није догодило. Снага националног идентитета и значај који му се придаје и даље су изузетно јаки. Крај XX века, са измењеном улогом националне државе обележили су својеврсни видљиви процеси. Пре свих, јачање ширих облика интеграција захтевали су идентификацију са ширим друштвеним групама него што је то нација и довеле до формирања наднационалних облика идентификације као што су, на пример, европски идентитет или идентификација са човечанством. Гиденс је указивао да је разбијањем традиционалног друштва дошло до губитка психолошке подршке и осећања сигурности што је довело до стања у којем су се индивидуе у модерном свету осетиле усамљене и отуђене. У таквим условима национални идентитет се нашао као снажно упориште унутар снажних друштвених процеса који свакодневно мењају структуру и динамику савременог друштва на глобалном нивоу.
Процес глобализације и стварање наднационалних форми идентификације су у значајној мери допринели усложњавању глобалних друштвених трендова. Ово је нарочито важно напоменути јер је ове феномене тешко дефинисати. Владимир Вулетић наглашава да је немогуће дати једну општеприхваћену дефиницију глобализације, јер је реч о новом појму у друштвеним наукама око којег се још увек воде веома живи интелектуални спорови. У том контексту он указује да глобализација ,,представља низ разнородних економских, политичких и културних процеса који могу, али не морају бити међусобно усклађени, којима се трансформише просторна организација друштвених односа и ствара нова глобална мрежа привредних активности, прерасподељује моћ између постојећих и нових актера на светској политичкој сцени и ствара нова крхка мрежа друштвених и културних међузависности.“ Очигледно је да слику савременог света обележавају дијаметрално супротни и противуречни процеси, десуверенизација мањих националних држава и раст мултипликованих центара моћи у различитим светским регијама уз снажење њихове државности. У савременом свету државе се суочавају са новом географијом моћи, у смислу умањених регулаторних капацитета и дерегулацијом тржишта, економског сектора, националних граница и приватизацијом јавних предузећа.
Слабе и неразвијене државе нису у позицији да под притиском крупног капитала очувају своју државност. У циљу прихватања од стране међународне заједнице оне су принуђене да усвајају читав спектар закона и јавних политика и да стално усклађују свој нормативни оквир на начин од кога су одустале најмоћније државе. Ово је као директну последицу имало константну супростављеност суверенизације и десуверенизације унутар савременог друштва, при чему се питање суверенитета мањих држава стално доводи у птање. Код мање развијених држава очигледна је либерализација, док је код моћнијих присутан повратак одређеним тековинама кејнзијанства и јачању позиције државе, превасходно у социјалној сфери. Разбијање постојећих држава водило је и до креирања тзв. нових нација без икакве постојеће културне традиције и матрице, а која је на нашим просторима често доводила до великог броја конфликата. На тај начин су вештачки стваране разлике између народа у погледу језика, културе и историје које су биле вешто коришћене зарад дестабилизације Балкана.
Једна од базичних промена у раздобљу убрзаног тока времена у раздобљу глобализације је свакако заокрет од владавине ка управљању, при чему се у процес управљања државом укључују и бројни други актери, попут разноврсних регулаторних тела, чији је примарни задатак да контролишу и помажу у деловању влада. Ова регулаторна тела су у великој мери показала своју слабост, јер је свакако тешко очекивати да ће, са једне стране, држава пристати да се одрекне свог суверенитета и пристане на мешање у унутрашња питања, а са друге стране, поставља се питање ко и на који начин контролише ова тела.
Још један у низу примера који се односе на слабљење држава у процесу глобализације је све већи број регионалних организација. Свакако, најупечатљивији пример је ЕУ, где је велики број јавних политика измештен на супранационални ниво, што недвосмислено показује да су државе чланице пренеле велики део свог суверенитета на национални ниво. Овај феномен, специфичан за ЕУ је оно што Волфганг Штрек назива „фрагментираним суверенитетом“. Он, међутим, није утицао на снагу националног идентитета и националне државе. Чињеница је да нарочито видљив у кризним периодима. Довољно је поменути реакције држава чланица Европске уније за време мигрантске кризе или пандемије. У таквим случајевима је дошло до озбиљних сукоба по питању препорука шта треба предузети у решавању криза. Све државе чланице руководиле су се искључиво својим националним интересима не желећи ни на који начин да решавању проблема приступе заједнички, што би у крајњем случају не само било очекивано, с обзиром на улогу Европске уније, већ и много ефикасније. Мигрантска криза која је свој врхунац имала 2015. године и наставила се и у наредној, 2016, условила је и утицала на суштинско преиспитивање самих основа Европске уније. Сама криза је довела до јачања разлика између европских земаља и покренула оштре сукобе по питању успостављања процедура којих се требало придржавати у датој ситуацији. Став по овом питању се кретао од потпуног затварања граница и дизања зидова попут Мађарске, све до њихове добродошлице у облику толерантне политике Ангеле Меркел. Истовремено дешавања за време пандемије корона вируса је демонстрирало неспремност међународних организација и међународне заједнице уопште да се заједничким снагама суоче са њеним последицама. Европска унија ни по овом питању није положила свој испит. У том контексту оправдано се поставља и питање снаге тзв. Европског идентитета. Иако се на њему инсистира његова снага је упитна. Сам европски идентитет је тешко одредити јер се он у односу на национални идентитет налази у настајању, при чему се константно мења. Имајући у виду бројне дезинтегративне процесе унутар саме Европске уније које је кулминирало Брегзитом поставља се питање могућности стварања оваквог вида заједничке наднационалне форме идентификације која би била способна да замени национални идентитет. У таквим условима национални идентитет остаје најзначајнији елеменат идентификације у савременом друштву.
