Home НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ И ТОЛЕРАНЦИЈА Индивидуализам, атомизација друштва и традиционална српска култура

Индивидуализам, атомизација друштва и традиционална српска култура

2671
0

Проф. др Виолета Рашковић Таловић

Неолиберални модел глобализације је видљиво допринео индивидуализацији и атомизацији савременог друштва. Бројне промене које доноси овакав вид друштвено-економског модела развоја свакодневно мењају структуру и динамику друштва у тој мери да се савремени човек нашао суочен са сталним егзистенцијалним изазовима. Савремено друштво одговора Бековом друштву ризика у којој не постоји никаква сигурност. Бек истиче да ће светско тржиште у таквом друштву у потпуности заменити било какав начин политичког деловања.

Такво савремено друштво успешно манифестује Дирекомово запажање о индивидуализму и говори о начинима како западна друштва славе појединца као највишу могућу вредност. Атомизација доводи до утапања читавих народа у савезе који бришу све границе идентитета које, у најопштијем значењу, представљају препреку крупном капиталу. Тиме су основе личног и колективног идентитета изложене пред константним изазовима, јер идентитети су са становишта неолибералног капитализма неважни спрам профита. Управо у томе се и крије највећи проблем који овакав капитализам доноси, а који Ноам Чомски демонстрира у називу своје књиге: Профит изнад човека. Профит постаје основна мантра која „не сме бити изазвана ничим другим и треба бити стављена испред било чега, па и испред човека“. Тиме Чомски указује на повезаност савременог капитализма и неоимперијализма тј. концепта и стратегије унутрашњег и глобалног развоја (у коме је профит изнад човека) и агресивне спољне политике, као и на повезаности неолиберализма и глобализма као новог светског поретка.

Џон Вилиамсон истиче да су ,,десет заповести“ Вашингтонског консензуса: 1. фискална дисциплина; 2. преусмеравање јавних трошкова ка пољима која пружају подршку привредном расту, сиромашнима, болеснима, образовању, инфраструктури; 3. пореска реформа која подразумева смањење граничних пореских стопа и увећање пореске основице, што би имало за циљ повећање пореских и јавних прихода; 4. финансијска либерализација која би подразумевала да каматне стопе у потпуности буду подређене тржишним механизмима; 5. курс мора бити јединствен и компететиван како би подстакао извоз; 6. либерализација трговинских токова 7. либерализација страних девизних улагања која би довела до тога да сви страни држављани могу да улажу, купују или граде без ограничења; 8. приватизација; 9. уклањање било каквих регулација тржишта, као и уласка и изласка фирми на тржиште; и 10. заштита приватне својине. Прихватање ових заповести од стране Светске трговинске организације, Међународног монетарног фонда и Светске банке као најзначајнијих међународних економских актера даље је допринела ширењу неолибералног светског поретка заснованог на доминацији и хегемонији. Ови актери делују ширењем нестабилности и неравнотеже насупрот ономе што пропагирају, а у циљу остваривања доминанте позиције која ће омогућити максимални профит најбогатијима. Наоми Клајн истиче да су следбеници неолиберализма развили ,,доктрину шока“ која је у комбинацији са моноцентричном глобализацијом довела до настајања такозваног ,,капитализма катастрофе“. Чекање и изазивање криза постаје основна доктрина, након чега следи масовна приватизација и тежња ка реформама од којих обавезно користи имају власници крупног капитала. Неретки су примери дестабилизације читавих држава у циљу остваривања ових циљева.

Неолиберална атомизација се демонстрира и путем културне хегемоније, која брише све границе, а зарад неометаног кретања капитала. Развијена друштва су у том смислу у великој предности у односу на друга, јер поседују развијенију културу и институције, те им је интенција да наметну свој образац. У том смислу је и оправдана бојазан да ће неолиберална глобализација укидањем суверенитета држава довести до ширења несигурности која ће се одразити даље на глобалном нивоу сталним ширењем тензија које ће проузроковати разноразне социјалне конфликте широм света. Истовремено сталне претње по безбедност грађана, које су нарочито избиле у први план након 11. септембра су довели до тога да се грађани радо одричу своје слободе зарад безбедности, што је велики пораз демократије. Ратови и катастрофе су сами по себи постали нова уносна тржишта која су омогућила огроман профит малобројним власницима крупног капитала. Једини начин да се неолиберализам одржи јесте стално освајање нових тржишта, али поставља се питање шта после.

Социјална атомизација друштва подразумева само један центар моћи који не трпи било какве границе које би стајале на путу крупном капиталу. Неолиберална глобализација је веома корисно оруђе за одржавање контроле у новом светском поретку. За нови светски поредак Ноам Чомски каже да је сличан старом, само су се одређени механизми контроле променили. Многобројне такозване хуманитарне интервенције и борба за људска права широм света су само начин за остваривање хегемоније на глобалном нивоу. Овај нови светски поредак настао на рушевинама Другог светског рата држи се основне максиме да богати људи треба да владају. Од глобализације битнијом постаје само економска сфера која је од огромног интереса за транснационалне корпорације и финансијске институције, жиле куцавице  међународне економије. Једна од највећих разлика између старог и новог светског поретка јесте интернационализација економија. Демократија и људска права су у реду све док не постану препрека профиту, самим тим се њихова суштина мења и прилагођава. Читава култура и историја једног народа је подложна променама уколико она постане претња. Тиме су основни демократски и национални капацитети држава нарушени и јавља се осећај отуђености. У таквим условима се грађани, у немогућности да нађу смисао живота, повлаче и атомизију. О томе је писала и Хана Арент као о процесу настајања антиполитичких принципа који бришу све основе демократије у једном друштву. Ту су, пре свега, равнодушност, страх, стрепња и немоћ. Људи уплашени и немоћни да на било који начин утичу на дешавања у свом друштву постају равнодушни, али и подложни ауторитарним облицима владавине. Овога су нарочито била свесна транзициона друштва, која су се на свом путу ка слободи и тржишној привреди, нашла у изузетно тешком положају. Таква друштва су у великој мери погодовала ширењу атомизације јер је појединац одбачен од државе препуштен сам себи при чему се инсистира на приватизацији свих друштвених сфера.

И, иако заговорници неолиберализма пропагирају идеју о значају индивидуализма као значајног елемента савремене демократије,  јер је човек искључиво одговоран за своју судбину, треба истаћи да је овакво посматрање друштвених односа исувише поједностављено. Просто је немогуће свести читаво друштво на индивидуе које су повезане једино послом и потрошњом. Сам концепт слободног тржишта је проблематичан и о томе је Карл Полани писао указујући да слободно тржиште у оном правом суштинском облику никада није постојало. Истовремено тотално је погрешно заговарати приватизацију и принцип слободног тржишта у свим друштвеним сферама. То се најбоље могло видети када су здравствени системи засновани на овим принципима широм света поклекли пред изазовима пандемије корона вируса.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here