Home НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ И ТОЛЕРАНЦИЈА Ризици и претње културног изолационизма

Ризици и претње културног изолационизма

627
0
OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Проф. др Виолета Рашковић Таловић

Савремено друштво креирало је многобројне друштвене процесе и условило велике промене које свакодневно мењају готово читаву његову структуру. Процеси глобализације и модернизације неки су од њих. Управо ти процеси указују на неизбежност културне, економске и политичке сарадње између држава, јер је постало готово немогуће остати у тоталној изолацији националних тржишта и, природно, националне државе. Међутим, оваква сложеност друштвених кретања продукује низ последица која се тичу захтева за прилагођавањем условима глобалног развоја. Затварање граница националне државе води ка стварању тзв. културе изолационизма што може имати многобројне негативне последице по читаво друштво. Са друге стране, беспланско хрљење у сусрет глобалним токовима може се, такође, негативно одразити на друштво. Република Србија једна је од земаља растрзана између процеса међународних интеграција и изразите и видљиве потребе за очувањем властитог територијалног интегритета и суверенитета. Тако и културног идентитета.

Очигледно је да слику савременог света обележавају дијаметрално супротни и противуречни процеси, десуверенизација мањих националних држава и раст мултипликованих центара моћи у различитим светским регијама уз снажење њихове државности. У савременом свету државе се суочавају са новом географијом моћи, у смислу умањених регулаторних капацитета и дерегулацијом тржишта, економског сектора, националних граница и приватизацијом јавних предузећа.

Ипак, слабије и мање развијене државе нису у позицији да под диктатом светских поверилаца и кредитора очувају своју државност. Оне су, заправо, принуђене да читав спектар јавних политика прилагођавају одређеним стандардима од којих су одустале и западне земље. То води до супротстављених и противуречних процеса суверенизације и десуверенизације у актуелној епохи глобализације које, даље, могу водити изолационизму као одговору на изазове који им се намећу. Код мање развијених држава очигледна је либерализација, док је код моћнијих присутан повратак одређеним тековинама кејнзијанства и јачању позиције државе, превасходно у социјалној сфери. Разбијање постојећих држава водило је и до креирања тзв. нових нација без икакве постојеће културне традиције и матрице. Овакви експерименти, ако је реч само о нашим просторима, иницирали су или блаже речено условљавали, приличан број конфликата. На тај начин су вештачки стваране разлике између народа у погледу језика, културе и историје које су биле вешто коришћене зарад дестабилизације Балкана.

Једна од базичних промена у убрзаном току времена у раздобљу глобализације је свакако заокрет од владавине ка управљању, при чему се у процес управљања државом укључују и бројни други актери, попут разноврсних регулаторних тела, чији је примарни задатак да контролишу и помажу у деловању  влада.

Још један у низу примера који се односе на слабљење држава у процесу глобализације је све већи број регионалних организација. Свакако, најупечатљивији пример је ЕУ, у којој је велики број јавних политика измештен на супранационални ниво, што недвосмислено показује да су државе чланице пренеле велики део свог суверенитета на национални ниво. Овај феномен, специфичан за ЕУ је оно што Волфганг Штрек назива „фрагментираним суверенитетом“.

European Union flag, in a tower of Manzanares el Real Castle, Madrid

Супростављеност између глобализације и изолационизма је много више од пуког економског питања. Овај однос је нарочито добио на значају развојем савремених технологија комуникације које су утицале да глобализација постане свеприсутна у свим друштвеним сферама. Однос између глобализације и изолационизма се најчешће посматра кроз или једно или друго, као однос два глобална мега процеса који у коначном – поништавају један други. Изолационизам се на Балкану најчешће тумачи у негативном контексту процесом балканизације. Неопходно је, зато, нагласити да и процес глобализације и изолационизма стоје раме уз раме један уз други, и иако међусобно супротстављени и противуречни, они су истовремено и комплементарни. Интересантно је поменути да је литература посвећена глобализацији непрегледна док су студије које се баве изолационизмом малобројне. Изолационизам је нарочито постао популаран са пандемијом КОВИД-19 као једна од мера заштите ширења заразних болести. У том смислу изолационизам као мера у појединим случајевима може бити добра, али само као краткорочно решење.

Један од најчешћих разлога изолационизма свакако је страх од промена. Међутим, оправдано се поставља питање колико је изолационизам у пракси изводљив. Савремено друштво је добар пример Кастелсовог умреженог друштва које своје постојање дугује развоју информационо-комуникационих технологија. Ову структуру сачињену од мрежа тешко је одржати у изолацији јер је глобализација продрла у поре људског живота. Уколико се данас нека држава или компанија нађе изолованом она је унапред осуђена на пропаст. Истовремено, растући број становника и свакодневне миграције готово онемогућавају било какву тенденцију изолације на дуже стазе. Чак је и велика и моћна Кина била принуђена да се одрекне изолационизма и отвори свету путем иницијативе Појас и пут, како би се  глобално повезала са читавим тим светом. На тај корак је била принуђена не само због економских разлога, јер би сваки други пут водио ка пропасти, већ и сопствених потреба за ресурсима и разменом знања. Трансфер нових технологија, подизање квалитета образовања, културна интеракција, одрживи развој,  све су то разлози који било какав дугорочни изолационизам чине погубним за свако друштво.

Питање изолационизма је нарочито постало актуелно са јачањем и ширењем глобалних неједнакости, што је довело у питање правац којим се глобализација креће. Глобализација све више добија рухо глобализма које производи јаз између богатих и сиромашних. Економска несигурност и глобалистичке претње представљају врло плодно тле за развој изолационизма коме се друштва окрећу у немоћи да се изборе са савременим друштвеним трендовима неоимперијализма. Економска друштвена криза неретко подстиче јачање изолационистичких тенденција, које уједно могу довести и до ксенофобије. Подсетимо се да је мигрантска криза која је кулминирала са дешавањима у Сирији погодила Европску унију. Сведоци смо да су њене чланице водиле своју политику пре свега у складу са националним интересима. Док су једни дизали зидове, други су водили политику отворених врата. Тиме изолационизам може постати извор екстремизма и јачања различитих облика социјалних конфликата. У теоријским разматрањима изолационизам се никада није разматрао као прихватљива стратегија, па чак и у случајевима који ви довели до избегавања рата.

Национална држава и национални суверенитет не значе нужно и изолационизам, напротив, међународно интегрисање уз задржавање сопственог идентитета и културе мора представљати приоритет. Поспешивање дијалога и толеранције различитих култура је једини начин којим би се промовисала равноправност и слободе грађана на глобалном нивоу. Истовремено очување националног суверенитета је један од начина да се држава избори са негативним тенденцијама процеса глобализације. Повремено прибегавање изолационизму у циљу превазилажења сукоба између локалних и глобалних токова постало је нормалан корак у циљу заштите националних интереса.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here